24. NOĆ RAMAZANA: Tevekkul – oslonac na Allaha kada nestane sigurnosti

Draga braćo i sestre,

 

Večeras govorimo o tevekkulu, osloncu na Allaha, dželle šanuhu, jer je tevekkul ono što drži srce uspravnim onda kada se sve oko njega počne ljuljati: kada se planovi raspadnu, kada nestanu garancije i kada čovjek shvati da se oslanjao na ono što nije moglo nositi njegov teret. Tevekkul razlikuje srce koje se slomi pod pritiskom od srca koje ostane smireno čak i onda kada ne vidi izlaz.

 

Živimo u vremenu u kojem se sigurnosti ruše pred našim očima. Poslovi nestaju, zdravlje oslabi, odnosi se promijene, a ono što smo smatrali stabilnim pokaže se krhkim. Čovjek danas često nosi osmijeh na licu, a nemir u srcu, jer je naučen da sve mora držati pod kontrolom. A život nas stalno podsjeća da kontrola nikada nije bila u našim rukama. Zato je tevekkul jedna od najvećih snaga vjernika.

Uzvišeni Allah kaže: وَمَن يَتَوَكَّلْ عَلَى اللّٰهِ فَهُوَ حَسْبُهُ “A onome ko se na Allaha osloni, On mu je dovoljan.” (Et-Talak, 3)

 

Dovoljan kada ljudi zakažu. Dovoljan kada se vrata zatvore. Dovoljan kada odgovori kasne i kada ne znaš šta nosi sutrašnji dan.

Tevekkul ne znači da čovjek prestaje raditi, nego da prestaje paničiti. Ne znači da odustaješ od truda i odgovornosti, nego da odustaješ od iluzije da sve držiš pod kontrolom. Istina je da mi nikada nismo imali potpunu kontrolu, samo smo je sebi pripisivali dok je sve izgledalo stabilno.

 

Tevekkul je stanje srca u kojem kažeš: “Gospodaru, ja ću učiniti ono što mogu, dat ću svoj trud i svoj maksimum, ali ono što ne mogu, ono što me nadilazi, prepuštam Tebi.”

 

Koliko nas je izgubilo mir jer smo se oslanjali samo na sebe, na ljude, na sisteme i garancije koje su se pokazale krhkim. Koliko smo noći proveli budni razmišljajući o sutra, a mir smo osjetili tek kada smo priznali vlastitu slabost pred Allahom.

 

Onaj ko ima tevekkul ne mora znati kako će se stvari završiti da bi imao mir. Dovoljno mu je znati s Kim je i u Čijoj ruci je njegov život.

Pogledajte našeg voljenog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u trenutku hidžre. On i Ebu Bekr, radijallahu anhu, skriveni su u pećini dok neprijatelji stoje nadomak ulaza. Ebu Bekr, zabrinut, kaže: “Allahov Poslaniče, kada bi neko samo pogledao ispod nogu, vidio bi nas.” A Poslanik smireno odgovara: لَا تَحْزَنْ إِنَّ اللّٰهَ مَعَنَا “Ne brini, Allah je s nama.” (Et-Tevba, 40) To je tevekkul. Ne negiranje opasnosti, nego potpuna svijest da je ishod u Allahovim rukama.

 

Tevekkul ne uklanja iskušenja, ali uklanja strah. Ne briše probleme, ali daje snagu da ih nosimo. Ne znači da nikada nećemo zaplakati, ali znači da se nećemo slomiti.

 

Ramazan nas svaki dan uči tevekkulu. Svakog dana ostavljamo ono bez čega mislimo da ne možemo hranu, vodu i navike, i shvatimo da nas Allah nosi i onda kada mislimo da nećemo izdržati. Zato onaj ko izađe iz Ramazana sa tevekkulom u srcu, izašao je sa jednim od najvećih darova imana.

 

Gospodar naš voljeni, nauči nas istinskom tevekkulu. Nauči nas da se oslonimo na Tebe kada se sve drugo poljulja. Oslobodi naša srca pretjerane brige za sutrašnji dan. Podari nam snagu da činimo ono što možemo, i smirenost da prihvatimo ono što dolazi od Tebe. Budi nam dovoljan u svakom stanju u olakšici i u teškoći, u radosti i u brizi, i ne prepusti nas nama samima ni za tren oka. Amin.